Аутор: Џорџ Стајнер
Страна: 62
► Остали детаљи

Мисаони чинови су безнадежно расипнички, индивидуални, али ретко оригинални, неурачунљиви, али и спутани у границима језика. Мисао је свеприсутна – можемо на тренутак престати да дишемо, каже Џорџ Стајнер, али не и да мислимо. Сви мисле, како онај ко осмишљава сложене геометријске теореме, тако и онај ко не уме да осмисли постављање правоуганих коцки на тргу неког града. Али шта је са оном мишљу коју сматрамо најквалитетнијом, куда нас она води? Обично никуда, каже Стајнер. „Једна неподношљива чињеница и даље остаје: ма колики био углед мисли, њена концентрација, способност прескакања преко провалије непознатог, ма колики био њен таленат за саопштавање и симболичко представљање, мисао се не приближава разумевању својих примарних предмета. Ми нисмо ни центиметар ближи проверљивом решењу загонетке наше егзистенције, њене природе или циља, ако они уопште постоје, у овом вероватно многоструком универзуму, ми нисмо ближи одговору на питање да ли је смрт коначна или не, да ли Бог постоји или не, него што су то били Парменид или Платон. Можда смо чак и даље од њих.“

„Зашто размишљање растужује“, есеј Џорџа Стајнера, професора компаративне књижевности на Оксфорду, говори о сјају и беди мисли у десет кратких поглавља, или „десет могућих разлога за тугу“. Полазећи од Шелингове мисли да сваку мисао прожима туга, Стајнер размишља о размишљању тако што у своје мисли, поред традиционалних хуманистичких знања, укључује и нова сазнања из космологије и неуробиологије, и баца опору светлост на оно што сви ми непрестано радимо – мислимо.

„Телесне функције и мишљење су заједничко својство припадника врсте која себе арогантно дефинише као хомо сапиенс. Строго узев, свако људско биће – мушкарац, жена, дете – јесте мислилац. То важи како за неког кретена тако и за Њутна, како за немуштог морона тако и за Платона. Зачетничке, инвентивне мисли, мисли које побољшавају живот, могу се појавити увек и на сваком месту, могу пасти на памет необразованим, тупавим па чак и ментално хендикепираним особама. Ове мисли се губе зато што нису артикулисане или на њих нису обратили пажњу чак ни они који су их мислили. Наше мисли су као мајушне споре које се размножавају – споља и изнутра – у милионском броју. Само малени део преживљава и доноси плод. … Културу, „опште стремљење“ ка духовној писмености, можемо дефинисати степеном до ког се прворазредно мишљење раширило и утелотворило у општим вредностима и праксама, или пак није. Да ли су креативне мисли прихваћене у школама и доживеле општедруштвено признање? Да ли су допреле до унутрашњег уха, чак и када је процес слушања често тврдоглаво спор и оптерећен вулгаризацијом. Да ли се аутентично мишљење и његово рецептивно вредновање омета, чак спречава путем политичког, догматског и идеолошког порицања које не мисли?“

Џорџ Стајнер