У свом роману Жена која пева Жак Ришар показује различите слојеве свог уметничког талента. Даје на песнички начин слику опорог живота једне жене рођене у Алжиру, која се са мајком враћа у Белгију и кроз портрет главне јунакиње Соланж показује не само слику њене опоре судбине, већ и свих жена. Није случајно што посвету упућује својим двема кћерима и за својих пет сестара. Пратећи живот главне јунакиње од њеног раног детињства у Алжиру до одраслог доба у Белгији, Ришар даје исечке из живота јунакиње који, када их читалац пажљиво склопи у једну целину, дају типичну слику једне жене. Колико ли би се жена могло поистоветити са Соланж, када чују како јој мајка у једној реченици даје дефиницију женске судбине: „Жена даје, кћери моја, она се даје, а мушкарац узима.”? Ришаров роман критика сврстава у женско писмо, јер се писац бави питањем идентитета жене, њеног места у породици и друштву, њене опоре судбине и сталне слободе да се понаша као и мушкарац.