Autor: Čedomir Jovović
Strana: 133
► Ostali detalji

O delu

Ovo pisanje podseća na (ne)postojeću, trash, i thrash, literaturu, Bosanski lonac, bez doziranja komponenti. Autor je ispravno shvatio da se mnoge stvari podrazumevaju, pa je lišio sebe skribomanije. Ubeđen sam da mu je to bio i cilj. Manjak napora (što verovatno nije tačno), prikrivanje oskudnosti svoga pera i, naravno, već poznata lenjost, stvaraju utisak žurbe. Ne samo u pisanju?
Početi pisati u tim godinama znači biti ne ljut nego besan, toliko besan da bi se pobedio opravdani otpor pisanju. Znao je da mu neće uspeti „belle lettre” (u stvari, nije to ni želeo). Nije želeo ni zanimljivu priču, hteo je nešto što ne postoji. Živeo je svoju utopiju kao san koji bi želeo često da sanja, gde se jedino prijatno osećao. Nerviralo ga je to što se mnogi pisci trude da od običnog „naprave” neobično. Pokušao je obrnuto. To što, uglavnom, konstatuje, ne obrazlaže, deo je posledica.
Pokušavao je svojom inteligencijom i erudicijom „zamazati” stvar. Malo je spontanosti, strasti, a mnogo konstrukcije. Malo je radosti, još manje tuge. Nije voleo tužne ljude. U stvari, bio je protiv prava na tugu, kao „prirodno obogaćeni” stoik. Upravo zbog toga mu neko ne bi verovao. Pravilno je uradio što je u naslovu stavio skice umesto priče. Shvatio je, u stvari, oduvek je znao da ne ume da priča.
Pitam se, o čemu ovo pisanje govori. Nešto o vremenu kada se izvozilo samopouzdanje, koje je tako subverzivno. Budućnost je pokazala, nažalost, da je taj „otrov” preskupo plaćen.
Nešto o sadašnjosti? Najviše o sebi, što je najmanje želeo. Autoportret-skica. Ne može se osporiti da celu knjigu prožima i gađenje prema hipokriziji. Nisam pročitao ni reč o ljubavi i seksu i to može biti zamerka, ukoliko čoveka smatramo normalnim bićem, s pravom na različitost (kako ovo zvuči profano, rekao bi on). Smatra da čitanje različitih knjiga nijansira i opravdava ljudske razlike. Ili obratno? Ili i jedno i drugo? Večiti tragovi...
Iako je bio svestan činjenice da je sve već napisano (ali nije pročitano) i da je o svemu pisano (ali nije napisano), bio je neprekidno pod strepnjom da napiše nešto što je već napisano, a da nije „prijavio izvor”. Strepnja mu je često bila u sukobu sa razumom.
Surovo i sirovo pisanje, lišeno suvišnog do preterivanja, ne ugrožava mu sposobnost da o bilo čemu napiše bilo šta, a da ne zvuči glupo. To baš i nije tako lako. (Za kraj, nešto pohvalno.)
Bonus track, dodatak, to hrabro, lucidno, često ne-zgrapno, češće nebrušeno i, u celini, nervozno zamišljanje budućnosti, samo na prvi pogled deluje kao potpuno različito tkivo od onog s početka. Čak i ako previdimo neke kopče, (sklonost alkoholu, na primer), nije teško zaključiti da obe strane dosta govore o njegovom odnosu prema sadašnjosti. Logika sama po sebi.
Smatram da je precenio čovekove mogućnosti. Premalo vremena mu je dao za ono što je zamislio. Međutim, ako se podsetimo da 1984. g. (Orvel) nije bilo Velikog brata ni Evroazije, niti je čovek otputovao na Jupiter 2010 g. (A. Klark), treba da prihvatimo da to nije uopšte bitno. Dalje...
Služeći se raznim „izmima”, tuđim i svojim (tako bar on misli) teorijama, maštom, promišljenim predviđanjima, pravi svojevrsnu kompilaciju koju je vredno probati, makar je „dosoljavali”. Uveren da od budućih dokaza treba da se „plaše” sve teorije i „izmi”, bez ograde, daje svojoj mašti na volju, u kojoj je Logiku postavio za „glavnog cenzora”.
To što ne pominje reč kultura a tvrdi da je politika nestala može značiti da nam daje priliku da sami zaključimo; „Sve je Kultura”!
Za kraj bi rekao da se kroz sav galimatijas skromno, nezapaženo provlači jedan „izam” koji, očekujući nove dokaze, ne treba da brine za svoju budućnost.
Humanizam!

Autor Autora