Autor: Владимир Медински
Strana: 792
► Ostali detalji

Историја је као пасторак религиозне свести, одређена je вером и неопходно јој је послушање. Чињенице не стварају веру, већ вера процењује чињенице. Уколико у свету не постоји универзална вера, онда нема ни универзалне историје.

Виктор Јерофејев

~

Описујући познате догађаје херојске одбране смоленске тврђаве, чија је опсада трајала од 1609. до 1611. године, Медински врло професионално решава детективску загонетку: Погоди ко је издајник? Роман плени већ након првих прочитаних страна – у вртлогу завера и издаја није нимало лако препознати главног непријатеља.

Заплет није ограничен само на Смоленск: он поприма међународне размере, задире у тајне моћне секте, узлеће до разми­шљања римског папе и мистериозне крсташке флоте, спушта се у подруме крцате барутом и златом – што распирује машту.

А рат, уткан у интригу издаје, приказан је исцрпно, од Сиги­смунда III Васе до руских богатира – ратника натопљених непријатељском крвљу, од разметљивих и надмених непријатеља до промишљеног родоначелника совјетског НКВД, симпто­матичног имена и патронима, са светлуцавим наоча­рима, од европ­ског бордела до православних аскета и схимника.

Медински оживљава у Русији готово непознат жанр… Три мускетарасу Француска с почетка XVII века, легенда позната читавом свету. Свој авантуристички роман Медински је сместио баш у ту епоху. Међутим, историја је за њега нешто друго у односу на Диму. Ако је она за великог француског романсијера ексер на који је качио своју слику, за Мединског је то нешто потпуно супротно: историја је слика, а ексер и рам су остављени машти, мада руска историја обилује тако фантастичним заплетима да се заправo ништа и не мора измишљати.

Руска интрига била је све ближа расплету. У Москви су нови савезници већ очекивали краља. А савезници су му били глупост, похлепа и издаја, а понајвише – кукавичлук. Они који су стајали иза Сигисмунда Трећег објаснили су му у дугим и врло искреним писмима на латинском језику да је Русе лакше покорити без силе оружја. „Високи циљ враћања у цивилизацијско лено огромних пространстава, данас насељених шизматицима, приморава нас да се ослањамо на оне најгоре особине слабог људског рода, према којима бисмо у другачијим околностима показали презир. Finis sanctificat media“ – писало је у тим писмима. У њима су били  отворено назначени контакти: Салтиков, кнез Рубец-Мосалски…

Финални део сплетке, која је почивала пре свега на страху размажене бојарске елите да ће доћи нови Грозни, сам од себе се сложио у пасијанс, најповољнији могући за Сигисмунда.