Аутор: Славица Батос
Страна: 148
► Остали детаљи

Тврдити да је Жилијен Грин непознат југословенској читалачкој публици било би неистинито мада, на известан начин, оправдано.

Тачно је да је "Нолит" објавио, осамдесетих година, изванредан роман Поноћ, тачно је да тај роман садржи све битне одреднице Гриновог књижевног опуса, али поклоници ове велике људске и стваралачке авантуре сложиће се да је то мало. У току више од седамдесет година рада, Жилијен Грин је написао петнћстак романа, отприлике исто толико томова дневника, неколико позоришних комада, аутобиографску трилогију, као и већи број новела, прича, есеја, новинских чланака... Све у свему, којих тридесет хиљада страница. Он је један од ретких писаца који је за живота ушао у чувену библиотеку Плејаде и једини Американац кога је Француска академија уврстила у своје чланове. Писао је, кад смо већ код куриозитета, са подједнаким успехом на француском и енглеском језику. Поменута жанровска разноврсност могла би сугерисати и одговарајућу ширину преокупација.

Усудићу се, међутим, да кажем (а истомишљеници би се нашли и међу књижевним ауторитетима) да целокупно стваралаштво Жилијена Грина конвергира ка једној тачки: проблему постојања Зла. Усамљеност, страх, жудња, могућност избављења, уз још неколико најчешће помињаних константи Гриновог дела, само су различити видови испољавања централног проблема. Чини ми се важним да напоменемо да модерна француска књижевна критика не цени нарочито Гриново дело. Дубоко интимно и у потпуности лишено сваке амбиције за оригиналношћу, актуелношћу или ефектима, оно је остало некако по страни од мода и "изама" који су беснели двадесетим веком. Десило се ту и тамо да неко од представника тзв. интелектуалне елите (вежбе или егзибиције ради) анализира Гриново дело углављујући га у концептуални оквир који је у том тренутку био "хит". Резултат је поражавајући, скаредан чак. Текстови о Жилијену Грину одабрани у овом броју "Градца" нису те врсте.