Аутор: Свети Јустин Ћелијски
Страна: -
► Остали детаљи

"До доласка Господа Христа у наш земаљски свет, ми људи знали смо уствари само за смрт и смрт за нас. Све што је људско, било је прожето, овладано и савладано смрћу. Смрт нам је била ближа од нас самих и стварнија од нас самих, и моћнија, несравњено моћнија од сваког човека посебно и од свих људи скупа. Земља - језива тамница смрти, а ми људи - беспомоћно робље смрти (ср. Јевр. 2, 14-15). Тек са Богочовеком Христом - "живот се јави", "вечни живот" се јави нама безнадежним смртницима, нама кукавним робовима смрти (ср. 1 Јн. 1, 2).

И тај "вечни живот" ми људи "очима својим видесмо и рукама својим опипасмо" (ср. 1 Јн. 1, 1), и ми хришћани свима "јављамо живот вечни" (ср. 1 Јн. 1, 2). Јер живећи у заједници са Господом Христом, ми живимо вечним животом још овде на земљи (ср. 1 Јн. 1, 3). Ми из личног искуства знамо: Исус Христос је истинити Бог и живот вечни (1 Јн. 5, 20).

Он зато и дође на свет: да нам покаже истинитог Бога и у Њему вечни живот (ср. 1 Јн. 5, 11). У томе, једино у томе се и састоји истинско и право човекољубље: што Бог Сина Свог јединородног посла на свет да живимо Њиме - ίνα ζήσωμεν δι' αύτоῦ - (1 Јн. 4, 9), и кроз Њега вечним животом. Зато, ко има Сина Божјега - има живот; ко нема Сина Божјега - нема живота (1 Јн. 5, 12), сав је у смрти.

Живот у једином истинитом Богу и Господу Исусу Христу и јесте једини истинити живот наш, зато што је сав вечан, сав јачи од смрти. Зар се може назвати животом живот који је заражен смрћу и који се завршава смрћу? Као што мед није мед кад је измешан са отровом који постепено сав мед претвара у отров, тако и живот који се завршава смрћу није живот."