Аутор: Др.Јелка Ређеп
Страна: 666
► Остали детаљи

О Косовском боју 1389. Године и погибији кнеза Лазара постоје два тематски целовита круга текстова. Први представљају текстови настали после преноса Лазаревих моштију из цркве Вазнесења у Приштини у Раваницу и проглашења кнеза Лазара за свеца 1390/91. и писани су у временском периоду од 90-тих година ХIV века до 1419/20. То су тзв. Култни списи, потребни за стварање и неговање култа мученички погинулом кнезу Лазару. Сачувано је и нама данас познато десет косовских списа, која су дела девет писаца, три непозната Раваничанина и Данила Млађег из XIV века и пет писаца из XV века (Служба и Житије Раваничанина I, Пролошко житије кнеза Лазара Раваничанина II, Слово о св. Кнезу Лазару Данила Млађег између 1392. и 1393, Слово о св. Кнезу Лазару Раваничанина II између 1392. и 1398; Похвала кнезу Лазару монахиње Јефимије из 1402, Давидов Пећки летопис, 1402, Похвала кнегиње Милице или непознатог аутора из 1403, Натпис на мраморном стубу на Косову из 1404. деспота Стефана Лазаревића и Похвала кнезу Лазару из 1419/20. од Андонија Рафаила Епактита. Овим текстовима ствара се култ мученика Лазара, који ће се временом трансформисати у култ јунака лазара.

Други тематски круг чине варијанте Житија кнеза Лазара, насталог почетком XVIII или крајем XVII века на југу, у Боки Которској и Црној Гори. Континуитет писања о Косовском боју и кнезу Лазару наставља се од XIV до XVII века у летописима, преписима и прерадама тзв. Старијег српског летописа, у родословима и другим историографским књижевним делима. Настанком Житија кнеза Лазара јавља се други тематски целовит круг о кнезу Лазару, Милошу Обилићу, Вуку Бранковићу и другим косовским јунацима. Непознат писац саставио је Житије кнеза Лазара, које у појединим варијантама има шири и развијенији наслов. У периоду од 150 година, од почетка XVIII до половине XIX века, састављено је 36 варијаната тога текста. Како се међу познатим варијантама не налази и протограф рукописа, а најстарије варијанте су с почетка XVIII века, може се предпоставити да је спис могао настати и крајем XVII века. Житије кнеза Лазара преписивало се на врло великом пространству, од југа, Боке Которске и Црне Горе до Москве, Ровиња, Будимпеште и Софије. Сви рукописи су писани ћирилицом, осим најмлађег (ПМ) из 1839, који је једини писан латиницом.

Житије кнеза Лазара из XVIII века чува завршни и целовит облик косовске легенде, те је стога у науци добило и адекватнији назив Прича о боју косовском1. Настанку овог дела погодовала је духовна клима на југу, у Боки Которској, која је имиграционо подручје. Јачању националне свести код нашег живља на југу допринеле су миграције становништва крајем XVII и на прелому два века из старе Херцеговине у Боку, као и трајна повезаност поморских крајева са бунтовним херцеговачким залеђем. По Дејану Медаковићу2, Стара Херцеговина је од друге половине XVII века била најзрелија да постане прави наследник првих планова о обнови српске државе, у чему је огромну улогу играо манастир Милешева са култом св. Саве, који је из њега зрачио на све стране. Светосавску традицију је легитимно продужавао манастир Савина, који је био важно духовно средиште Срба у Боки Которској. Када су избегли калуђери манастира Тврдоша дошли у Савину 1693. Године, у збег, Савина је била испуњена старинама од велике вредности, које су некада припадале Милешеви а потом Тврдошу. Када је млетачка влада (12. Маја 1718) признала црногорском митрополиту Данилу јурисдикцију над целом Боком, постало је омогућено повезивање Савине не само са залеђем, већ су се отвориле могућности и за друге утицаје.

Разумљиво је и врло логично да се на тој територији, а у атмосфери антитурског расположења и са јаким осећањем националне свести и животом и богатом усменом традицијом о пропасти српске државе, могла јавити и потреба за састављањем списа који би обухватио најсудбоносније догађаје из српске историје, и то оне који су довели до страдања и пропасти српске државе. Стога је разумљиво што се у тој рукописној Причи о боју косовском косовска трагедија надовезује на један претходни догађај, не легенду о убиству цара Уроша. На грех краља Вукашина Мрњавчевића надовезује се издаја, грех Вука Бранковића, а све су то, по легенди, били разлози пропасти српске државе.