Аутор: Иван Јовић
Страна: 274
► Остали детаљи

Место: Село, негде у сеновитом делу Медитерана. Место на којем се игре никада не завршавају.
Време: Доба када се путовало на коњима, борило мачевима и још се није уживало у дувану. Или је можда реч о посувраћеном времену, изван правог времена света?

Ликови:
Кнез - кога још називају Милостиви, управља Селом и читавом Кнежевином, бацајући тамне крилате сенке у ходу. Влада уз помоћ трговине, а не силом, како то одувек чини владар овога света.
Старац - тихи господар заплета, иако безгласан од почетка до краја.
Село – метонимијска ознака за духом успаване поданике Милостивога Кнеза, који живе о хлебу и чудесима, о живом и мртвом старцу и његовом учењу, знајући да свака роба има свога купца.
Доушник - глас који приповеда, онако како се говори једино самоме себи; очи и уши Милостивога Кнеза; сенка у углу, сенка Кнежеве сенке. Овисник о туђим тајнама.
Остали-Капетан и његова кћи, Дечак, ходочасници, војници, инсекти и камење.
Митска подлога: Историјска причица која бележи да су становници Умбрије, у зениту средњовековља, желели да убију суседа пустињака да би дошли до његових светих моштију; Велики инкизитор познатога Руса; незаобилазна Књига над књигама.
Напомена за читаоца:
Ову књигу можете читати и уколико верујете и уколико не верујете у чуда. Њен текст је у оба случаја савршено безбедан. Читајући је, верник неће постати неверник, нити ће неверник постати верник.

Овај роман се не бави историјом, већ „људским стањем“ које је од најдубље прошлости суштински непромењено; конкретизација његових значења, сасвим могућа на основу описа архитектуре и ношње протагониста, непотребна је, била би ванкњижевна и вулгарна. Јунаци су му екстраховани из Светог писма и њихова новозаветна судбина се, по угледу на Пекића, зачудно преиначава, али без пародичних намера: они остају репрезентативни и дубоко симбилични, док се околности изокрећу, па изгледа као да у средишту фабуле више није Месија, но „кнез овога света“, хроми и нечастиви. О свему приповеда његов верни слуга, Доушник, усамљено и несрећно биће, претворено у уво (понекад и у нос!), без других амбиција осим да удовољи господару (судбина и заплета); такав наратор је одраз праве природе власти, чудовишног конгломерата економске надмоћи и медијске манипулације; радња романа прати промену његовог односа према недодирљивом Кнезу. С друге стране је у циничном наслову истакнуто Село, човечанство у малом, које Доушник описује свифтовски згађено, бројгеловски детаљно и кошмарно, притиснуто оним Раскољниковљевим бубама које свуда гамижу...
Не треба, међутим, у тематско-мотивским слојевима тражити предности овог романа; све је то мање-више алтернативна, па и конфузна фикционализација општих места. Истанчаност приповедачевих чула, лирско „право место“ за сваку реч и тајанствени односи између њихових значења и звучања, то су прави квалитети Јовићевог писања, преко потребни све јефтинијој савременој српској прози.