Аутор: В.И. Козаченко
Страна: 229
► Остали детаљи

Света Ксенија Петроградска
Петроградска помоћница и заштитница

Света Ксенија Петроградска је један од најпоштованијих светитеља у Русији, а посебно време и у другим православним земљама. Иако ју је Руска православна
црква канонизовала у последњим деценија двадесетог века, Света Ксенија је међу руским народом скоро два века сматрана за светитељку којој се народ свакодневно
обраћао и од које је добијао помоћ. Оставши као млада удовица, ова изузетна жена је, обукавши мужевљево одело, преузела на себе велики подвиг јуродства.
Немамо никаквих података о њеним родитељима и о датуму њеног рођења. Неки истраживачи сматрају да је блажена Ксенија рођена 1731. године.

Међутим, познато нам је да је Ксенија Григорјевна имала добро васпитање и да је још од детињства знала да чита и пише. У то време учило се писмености само у аристократским и чиновничким породицама. Њено угледно порекло потврђује и чињеница да је Ксенија Григорјевна била удата за пуковника и да у браку није обављала тешке домаће послове.

Деца припадника аристократије и чиновника су се образовала. Девојке су, осим француског, училе "шивење, аритметику, економију, плес, историју и географију, а уз то и читање службених листова". Не само племство, већ и трговци, слали су своју децу на школовање у иностранство. Ипак, ако и не знамо тако много о животу блажене Ксеније пре брака, њен брачни живот можемо да представимо много поузданије.

Ксенија Григорјевна удала се када јој је било већ двадесет и две и по године. Зашто се, по мерилима тог времена, њена удаја десила тако касно? Да није, можда, блажена Ксенија тражила таквог животног сапутника који би могао да разуме њена унутрашња стремљења?

По казивањима оних становника петроградског краја, који су познавали и памтили блажену Ксенију, она и муж били су сродне душе, и то у толикој мери, да нису могли да живе једно без другог.


Чуда Свете Ксеније

М. И. Сергејева (из Јелабуги, Вјатске губерније), у свом писму од петог октобра 1912. године, пише оцу настојатељу:

"У нашем крају, народ нарочито поштује рабу Божју Ксенију, захваљујући чињеници да су се многи болесници од разних болести, после молитвеног обраћања Блаженој, на задивљујући начин исцелили. Тако, на пример, на моје очи, једна жена из Старе Сарале, болесна од парализе, која пет месеци није могла да стане на ноге, после само једног писменог обраћања капели са молбом за молитве за исцељење, као и да се одслужи парастос блаженој Ксенији, још пре него што је добила одговор да јој је молба испуњена, осетила је моментално олакшање, стала на ноге и данас се осећа потпуно здрава".

Вера Габина (из Ташкента), молећи оца настојатеља, у свом писму од двадесет и шестог јануара 1913. године, да одслужи парастос за блажену Ксенију, пише, како су се све њене најискреније жеље, молбе и молитве, које је раније упутила Господу преко угоднице Божје блажене Ксеније, оствариле у садашњости на најдивнији начин; њена кћер, Валентина, потпуно се опоравила од болести и осећа се одлично; стање њене мајке, Марије, која је раније била парализована, сада се такође поправило; она хода без ичије помоћи, може да говори и дефинитивно нема никаквих знакова болести на лицу, раније искривљеном због парализе. Једино још не може сасвим добро да контролише покрете прстију десне руке, и зато није у стању да том руком чврсто држи предмете. Али, даће Бог, и то ће се поправити. Сви њени рођаци, иначе искрено привржени једни другима, досад су били расејани по целом Туркменистану и скоро да се нису никад сретали. То им је тешко падало и молили су усрдно Господа Бога, посредништвом блажене Ксеније, да се сви окупе на једном месту. И, дивна ствар, крајем 1912. године, баш на Божић, околности су се тако поклопиле, да су се сви рођаци нашли у једном граду и сада живе као једна, присна и сложна породица.

Људмила Григорјевна С. Москва.



.