Поредили су га са Soovom продавачицом љубичица, тепали му да је изашао из Матићевог унутрашњег надреалистичког ђепа, налазили га у Старом завету, писали како је блешнуло зрно сјаја са Космаја, у његовом природном, али немуштом језику бунарили готово савршену аналогију са говором Крлежиног Петриће керемпуха, па се онда чудили – зар Шумадија тако збори, потом важно оцењивали да је литература, сита саме себе, овде неприметна и најзад изједначена с линијом живота Живео живот Тола Манојловић. Само тако. Јесте, Тола Манојловић је испричао свој живот Моми Димићу, све потанко о болестима, пословима, наследствима и имовини, о опкладама и преварама, о пензији и оружјима из којих је пуцао, о лекарима и филозофима, о путовањима и местима која је обишао, па и о томе шта јесте а шта није и шта хоће а шта неће, али је тада тек пунолетни писац занемарио своју секретарску дужност и причу тако испретурао не би ли она, мимо свих хронолошких и жанровских правила, проговорила о свету који је модел отцутао, претворивши се тако у бајку о егзистенцијалном сељачком кругу. Боже благи, који је миленијум напољу уздахнуо сам кад се у новосадској издавачкој кући Прометеј појавила култна књига мог пријатеља Моме Димића Живео живот Тола Манојловић и кад су је ромогласно најавили као јубиларну едицију, јер излази о – тридесетогодишњици првог издања. Не, то је нека грешка помислим у први мах. Ем се ја јако добро сећам тог првог издања и халабуке коју је истоименом монодрамом широм земље подигао Пера Краљ, ем је Мома Димић једва нешто старији од мене . Ал, да видиш, није грешка. Нажалост. Мома је (Миријево, 1944) старији чак десет година, а Тола је заиста изашао 1966. кад је аутору било 22 године. А писао га је са 18 и по година. Тек ми сад није ништа јасно, а онда ми је, ако иоле памтим, наводно било јасно све: јер гимназијалац може да схвати да студент прве године чисте филозофије може са 18 и по година да напише тог и таквог Толу, Шехерезадиног побратима, али новинар са 43 године – не може. Ту сад нешто већ више није у реду и Моми Димићу се тада, пре тридесет и више година, десило нешто необјашњиво: пошто је тешко замислити да је овакву старозаветну трагикомедију упецао у неком миријевском или подавалском потоку, онда ће бити да се ради о Божјем надахнућу. Јер позивам за сведока књижевне аналитичаре: можели осамнаестогодишњак да напише једно од најзрелијих дела послератне српске књижевности? После оног рата, у којем смо јоши учествовали. Дело које ће до данас остати круна књижевног стваралаштва овог приповедача, песника и путописца, мада је Мома Димић вредан као мрав. И чак бих био слободан да кажем: у целокупној српској књижевности друге половине XX века само су два мајстора унела епохалне, галилејски, коперникански сокантне промене у прозни рукопис: један је Мома Димић, други Бора Ћосић, уколико овај други пристане да је икада припадао баш српској књижевности. А јесте. Ђорђе Рандељ. Сећам се Толе на премијери Толе . Аутор га је добио на реверс из болнице до поноћи. А представа је почела око 11 ноћу, како Мома рече, у једном од буђака новог Атељеа. Седео је мало збуњен на издвојеној столици и благо се смешио, док смо се ми други тресли од смеха. Мухарем Первић је у својој критици у Политици (више из естетичних разлога, слично Петрушевској) чак посумњао да је можда реч о некој мистификацији. Откуд ив човек може постојати са 33 болести и још преживети представу о себи! Постоји један озбиљан писани прилог (наводи га Мома Димић у својој књизи) на тему има ли уметности у књижевном делу на тему живог примера. Наиме, Тола Манојловић је од Мире Траиловић добио хонорар од 50000 динара на основу уговора у ком је писало за коришћење личног имена и презимена једног приватног лица у сврхе уметничког дела. Да, Живео живот Тола Манојловића Моме Димића је уметничко дело, баш као што пише црно на бело у уговору. Јован Цирилов, Политика.