Knjige▹Književnost▹Domaći pisci
Žizniopisanija moja
Žizniopisanija moja Nićifora Ninkovića, koju je u novom izdanju Službeni glasnik objavio 2012, genijalna je knjiga. Ti galantni memoari jednog berberina, kako je ovaj spis duhovito a tačno definisao Radovan Samardžić, priča su o Srbinu prečaninu koji 1807. napušta rodno mesto pod vlašću austrougarske imperije, prelazi veliku reku i stiže u maticu, da pomogne braći ustanicima u borbi protiv turskih zuluma.
Na prvi pogled, fabula obećava romantičarski, rodoljubiv spis, što on na jednom nivou – iako je, verovatno, malo onih koji bi bili spremni da se slože sa ovom tezom – na jedan uvrnut način, i jeste. Ali je, u svakom slučaju, mnogo pre i mnogo više nego o otkačenom patriotskom tekstu, reč o jednoj neviđenoj lakrdiji, o bespoštednom humoru na sopstveni i na tuđ račun, bilo da kao predmet autoironije posmatramo samog autora, a kao predmet ironije srpski narod, bilo da distinkciju autoironično – ironično posmatramo na relaciji Srbin iz „Evrope“ – „orijentalni“ Srbi, bilo Srbe – Turci, bilo, pak, Srbi – ostatak sveta.
Sudar predstavnika istog naroda stasalih u različitim civilizacijskim uslovima, surovi uslovi jednog krvavog rata, situacija, dakle, koja nam je dobro poznata i koja je predstavljala i predstavlja inspiraciju za nepregledne stranice potresne, često tragičkim patosom obojene poezije i proze, u ovom neverovatnom spisu je iskorišćena kao materijal za humorne i crnohumorne igre bez granica, koje teraju na smeh do suza, sa ozbiljnim izgledima da se suze smeha pretvore u ozbiljan plač; koji, opet, sa nastavkom čitanja, ponovo biva zamenjen smehom...
Ovakva knjiga, koja bi zasluživala počasno mesto u bilo kojoj literaturi, u srpskoj književnosti, koju spajanje humornog i rodoljubivog, istina iz opravdanih razloga, ne odlikuje, predstavlja zlata vredan raritet.
Zbog toga o ovoj knjizi tek treba da se piše. Zato bi ova knjiga trebala biti deo školske lektire. I zbog toga ovu knjigu, pre nego što se to dogodi, i da bi se dogodilo, treba čitati i preporučivati. I opet čitati. I opet preporučivati...
Vladimir Kecmanović
Na prvi pogled, fabula obećava romantičarski, rodoljubiv spis, što on na jednom nivou – iako je, verovatno, malo onih koji bi bili spremni da se slože sa ovom tezom – na jedan uvrnut način, i jeste. Ali je, u svakom slučaju, mnogo pre i mnogo više nego o otkačenom patriotskom tekstu, reč o jednoj neviđenoj lakrdiji, o bespoštednom humoru na sopstveni i na tuđ račun, bilo da kao predmet autoironije posmatramo samog autora, a kao predmet ironije srpski narod, bilo da distinkciju autoironično – ironično posmatramo na relaciji Srbin iz „Evrope“ – „orijentalni“ Srbi, bilo Srbe – Turci, bilo, pak, Srbi – ostatak sveta.
Sudar predstavnika istog naroda stasalih u različitim civilizacijskim uslovima, surovi uslovi jednog krvavog rata, situacija, dakle, koja nam je dobro poznata i koja je predstavljala i predstavlja inspiraciju za nepregledne stranice potresne, često tragičkim patosom obojene poezije i proze, u ovom neverovatnom spisu je iskorišćena kao materijal za humorne i crnohumorne igre bez granica, koje teraju na smeh do suza, sa ozbiljnim izgledima da se suze smeha pretvore u ozbiljan plač; koji, opet, sa nastavkom čitanja, ponovo biva zamenjen smehom...
Ovakva knjiga, koja bi zasluživala počasno mesto u bilo kojoj literaturi, u srpskoj književnosti, koju spajanje humornog i rodoljubivog, istina iz opravdanih razloga, ne odlikuje, predstavlja zlata vredan raritet.
Zbog toga o ovoj knjizi tek treba da se piše. Zato bi ova knjiga trebala biti deo školske lektire. I zbog toga ovu knjigu, pre nego što se to dogodi, i da bi se dogodilo, treba čitati i preporučivati. I opet čitati. I opet preporučivati...
Vladimir Kecmanović
Detaljni podaci o knjizi
Naslov: Žizniopisanija moja
Izdavač: Službeni glasnik
Strana: 428 (cb)
Povez: tvrdi
Pismo: latinica
Format: 14 x 19,5 cm
Godina izdanja: 2012
ISBN: 978-86-519-1219-4
Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (