Knjige▹Politika▹Birokratija
Зло власти
Од 1989. до 1995. Коста Чавошки писао је о сваком догађају и политичару који су обликовали судбину Србије и Југославије –
Зло власти
је књига о томе. У њој су сабрани заборављени, али и данас важни и опомињући текстови. Јунаци ове књиге свима су познати, али о њима и даље немамо јасну представу: Слободан Милошевић, Добрица Ћосић, Вук Драшковић… Сви они подвргнути су беспоштедној критици која је, 30 година касније, и даље тачна.
После читања ове књиге изузетне документарне вредности остају бројна питања. Да ли су деведесете морале бити такве? Да ли је распад Југославије морао бити крвав? Ко сносни одговорност за изгубљене ратове? Које кључне грешке су српски политичари тада правили, а праве и данас?
Зло власти
и додир власти
Посебну пажњу Чавошки је посветио најутицајнијим политичарима и доносиоцима одлука. На првом месту, то је свакако Слободан Милошевић. На другом месту, ту су Вук Драшковић, Зоран Ђинђић, Драгољуб Мићуновић али и Добрица Ћосић. Иако је са некима од њих пријатељевао, или им помагао када су били угрожени, као политичаре Чавошки их је у потпуности разобличио. Отуда, ова књига је важна и зато што разбија црно-белу слику о деведесетим. Са једне стране медаље, представа о деведесетим годинама је одређена неправедним ратом Запада против српског народа, док на другој је ствар обрнута: неправедни рат српског народа против Југославије.
У овој књизи, ствари су постављене пажљивије и објективније. Не умањујући разорни утицај Запада, Чавошки не умањује ни одговорност врха Србије и СРЈ. Тада, као и сада, српски народ не може себи да дозволи крупне грешке, и тога морамо стално бити свесни. Јер, док се политичари руководе дневним потребама и
поделом моћи
заборављајући на историју, она се враћа на велика врата да потврди свој значај.
Из предговора аутора
„Све ове моје чланке писао сам у једном преломном добу, када је од 1989. године почео да се успоставља вишестраначки политички систем, у чему сам и лично учествовао, и потом, због далекосежних пораза на изборима крајем 1990. и 1992. године, доживео потпуни неуспех. Читаоци ће из мојих написа разабрати како су опозиционе странке најпре доносиле „чврсту“ одлуку да те нелегитимне изборе бојкотују, да би је потом једна за другом изневеравале и на њих излазиле. Због тога је 1990. године дошло до великих сукоба у Демократској странци, чији сам оснивач био, да бих после неспремности њеног тадашњег вођства да због страшног изборног пораза преузме одговорност и поднесе оставку био принуђен да ту странку напустим.“
Садржај књиге
Зло власти
погледајте
ОВДЕ
.
Из књиге
„За разлику од званичних обмана, наш поредак није демократски и парламентаран, већ посттоталитаран односно ауторитаран, са видно израженим обележјима председничког цезаризма. Уместо слободних и демократских избора са равноправним надметањем странака за поверење бирача, имамо изборни систем у којем увек добија онај који је тај систем наметнуо. Уместо да парламент буде јавна политичка позорница на којој се сучељавају различита политичка мишљења и доносе све важније одлуке, он је пуки параван који треба да прикрије оно право жариште моћи преко пута у којем се доносе све пресудне одлуке.
Уместо владавине права имамо правни систем у којем видљиви елементи самовоље и несигурности осујећују не само једнакост и слободу већ и саму могућност рационалног предвиђања и пословања
.“ (
1989
)
„Монопол над радиом, телевизијом и водећим листовима укида саму могућност изношења у јавност различитих, а нарочито опозиционих становишта, па стога обични грађани немају праве могућности избора. Довољно је, дакле, да се мање-више осујети ваљано оглашавање опозиционих погледа и програма, а нарочито опозиционих критика владе, па да било који избори буду обична фарса. То ће вероватно бити и предстојећи општински избори, за шта се већ побринула владајућа странка својим најновијим безакоњем.
Ко сеје безакоње, тај ће жњети муку – упозорава премудри Соломон. То важи и за нашу комунистичку владу. Она неће пасти на изборима већ на улици.“ (
1991
)
„Наркоман који зависи од дроге спреман је за њу све да дâ или баци под ноге: да погази своју реч, распрода све што има, поткрада властите родитеље и, на крају, да краде и убија.
Човек опијен влашћу поступа на сличан начин: оставља на цедилу политичке пријатеље са којима се успињао на сам врх власти, повремено отпушта своје најближе сараднике као обичне слуге
, прогања и гази политичке супарнике, а не преза ни од жртвовања животних националних интереса и делова властитог народа ако другачије не може задржати власт којом располаже.“
(1992)
„Једно од битних обележја душевне изопачености, ако већ није посреди смишљена безобзирност, јесте одступање од уобичајених и у цивилизованом свету прихваћених образаца понашања. У свом изворном облику, вишестраначки систем подразумева непрестану тежњу опозиције да критикује владу и хвата је у грешци, док је влада дужна да толерише опозицију и уздржава се од примене физичког насиља према својим политичким супарницима. А када дође до промене на власти онда се мењају поменуте улоге.
У нас је управо обрнуто, да не кажемо изопачено.
Уместо да опозиција кидише на владу, владајућа странка непрестано напада опозицију приписујући јој све оне пороке који су највећма својствени странци на власти
. И малтене свако ванредно ли тајно заседање Народне скупштине користи да опозицију прибије на стуб срама и издаје.“
(1992)
„Наши министри су у сличном положају као турски везири и санџакбегови. Примања су им мала, прохтеви велики, а скрупуле слабе. Па шта онда да ради министар који хоће са постојећом платом да министарски живи? Нема му друге него да поступа „пословно“, то јест да уцењује и прима мито.“ (
1993
)
„
Једно је ипак очигледно: српски народ заслужује не само бољу владу већ и бољу опозицију.
“ (
1994
)
Зло власти
је књига о томе. У њој су сабрани заборављени, али и данас важни и опомињући текстови. Јунаци ове књиге свима су познати, али о њима и даље немамо јасну представу: Слободан Милошевић, Добрица Ћосић, Вук Драшковић… Сви они подвргнути су беспоштедној критици која је, 30 година касније, и даље тачна.
После читања ове књиге изузетне документарне вредности остају бројна питања. Да ли су деведесете морале бити такве? Да ли је распад Југославије морао бити крвав? Ко сносни одговорност за изгубљене ратове? Које кључне грешке су српски политичари тада правили, а праве и данас?
Зло власти
и додир власти
Посебну пажњу Чавошки је посветио најутицајнијим политичарима и доносиоцима одлука. На првом месту, то је свакако Слободан Милошевић. На другом месту, ту су Вук Драшковић, Зоран Ђинђић, Драгољуб Мићуновић али и Добрица Ћосић. Иако је са некима од њих пријатељевао, или им помагао када су били угрожени, као политичаре Чавошки их је у потпуности разобличио. Отуда, ова књига је важна и зато што разбија црно-белу слику о деведесетим. Са једне стране медаље, представа о деведесетим годинама је одређена неправедним ратом Запада против српског народа, док на другој је ствар обрнута: неправедни рат српског народа против Југославије.
У овој књизи, ствари су постављене пажљивије и објективније. Не умањујући разорни утицај Запада, Чавошки не умањује ни одговорност врха Србије и СРЈ. Тада, као и сада, српски народ не може себи да дозволи крупне грешке, и тога морамо стално бити свесни. Јер, док се политичари руководе дневним потребама и
поделом моћи
заборављајући на историју, она се враћа на велика врата да потврди свој значај.
Из предговора аутора
„Све ове моје чланке писао сам у једном преломном добу, када је од 1989. године почео да се успоставља вишестраначки политички систем, у чему сам и лично учествовао, и потом, због далекосежних пораза на изборима крајем 1990. и 1992. године, доживео потпуни неуспех. Читаоци ће из мојих написа разабрати како су опозиционе странке најпре доносиле „чврсту“ одлуку да те нелегитимне изборе бојкотују, да би је потом једна за другом изневеравале и на њих излазиле. Због тога је 1990. године дошло до великих сукоба у Демократској странци, чији сам оснивач био, да бих после неспремности њеног тадашњег вођства да због страшног изборног пораза преузме одговорност и поднесе оставку био принуђен да ту странку напустим.“
Садржај књиге
Зло власти
погледајте
ОВДЕ
.
Из књиге
„За разлику од званичних обмана, наш поредак није демократски и парламентаран, већ посттоталитаран односно ауторитаран, са видно израженим обележјима председничког цезаризма. Уместо слободних и демократских избора са равноправним надметањем странака за поверење бирача, имамо изборни систем у којем увек добија онај који је тај систем наметнуо. Уместо да парламент буде јавна политичка позорница на којој се сучељавају различита политичка мишљења и доносе све важније одлуке, он је пуки параван који треба да прикрије оно право жариште моћи преко пута у којем се доносе све пресудне одлуке.
Уместо владавине права имамо правни систем у којем видљиви елементи самовоље и несигурности осујећују не само једнакост и слободу већ и саму могућност рационалног предвиђања и пословања
.“ (
1989
)
„Монопол над радиом, телевизијом и водећим листовима укида саму могућност изношења у јавност различитих, а нарочито опозиционих становишта, па стога обични грађани немају праве могућности избора. Довољно је, дакле, да се мање-више осујети ваљано оглашавање опозиционих погледа и програма, а нарочито опозиционих критика владе, па да било који избори буду обична фарса. То ће вероватно бити и предстојећи општински избори, за шта се већ побринула владајућа странка својим најновијим безакоњем.
Ко сеје безакоње, тај ће жњети муку – упозорава премудри Соломон. То важи и за нашу комунистичку владу. Она неће пасти на изборима већ на улици.“ (
1991
)
„Наркоман који зависи од дроге спреман је за њу све да дâ или баци под ноге: да погази своју реч, распрода све што има, поткрада властите родитеље и, на крају, да краде и убија.
Човек опијен влашћу поступа на сличан начин: оставља на цедилу политичке пријатеље са којима се успињао на сам врх власти, повремено отпушта своје најближе сараднике као обичне слуге
, прогања и гази политичке супарнике, а не преза ни од жртвовања животних националних интереса и делова властитог народа ако другачије не може задржати власт којом располаже.“
(1992)
„Једно од битних обележја душевне изопачености, ако већ није посреди смишљена безобзирност, јесте одступање од уобичајених и у цивилизованом свету прихваћених образаца понашања. У свом изворном облику, вишестраначки систем подразумева непрестану тежњу опозиције да критикује владу и хвата је у грешци, док је влада дужна да толерише опозицију и уздржава се од примене физичког насиља према својим политичким супарницима. А када дође до промене на власти онда се мењају поменуте улоге.
У нас је управо обрнуто, да не кажемо изопачено.
Уместо да опозиција кидише на владу, владајућа странка непрестано напада опозицију приписујући јој све оне пороке који су највећма својствени странци на власти
. И малтене свако ванредно ли тајно заседање Народне скупштине користи да опозицију прибије на стуб срама и издаје.“
(1992)
„Наши министри су у сличном положају као турски везири и санџакбегови. Примања су им мала, прохтеви велики, а скрупуле слабе. Па шта онда да ради министар који хоће са постојећом платом да министарски живи? Нема му друге него да поступа „пословно“, то јест да уцењује и прима мито.“ (
1993
)
„
Једно је ипак очигледно: српски народ заслужује не само бољу владу већ и бољу опозицију.
“ (
1994
)
Detaljni podaci o knjizi
Naslov: Зло власти
Izdavač: Catena mundi
Strana: 480 (cb)
Pismo:
Format: А5 cm
ISBN:
Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (