ПРЕДГОВОР

Током Другог светског рата (1939-1945) догодио се холокауст. Холокауст значи потпуно истребљење Јевреја у Европи. За нацистичке идеологе, у “новом европском поретку” није било места за Јевреје. Холокауст је осмишљен у оквиру немачке нацистичке идеологије, а реализовала га је немачка нацистичка држава, Трећи Рајх, Хитлерова Немачка, као и фашистичке савезничке државе, у које спада и Независна Држава Хрватска, предвођена поглавником Антом Павелићем и хрватским усташким покретом. Немачки нацисти и њихови савезници у Мађарској, Хрватској итд. вршили су и извршили холокауст Јевреја где год су могли, свугде где су имали фактичку власт, и на својим националним територијама, и на окупираним територијама. Тако је било и на целој територији окупиране Краљевине Југославије, уништене као државе и раскомадане.

И као што је после немачког нацистичког напада на Југославију ова држава уништена и раскомадана, тако је и један њен део, данашња Војводина, био окупиран и раскомадан. Банат је формално остао у саставу окупиране Србије, уз стварну немачку власт, власт Трећег Рајха и банатских Фоксдојчера, Бачка [и Барања] су окупиране од стране Хортијеве Мађарске, а Срем се вољом Немачке и тежњом Хрвата као нацистичких савезника нашао у Павелићевој Независној Држави Хрватској. Иако мањина у становништву, Немци у Банату врше власт и чине злочине против Срба и Јевреја; иако мањина у Бачкој и Барањи, Мађари врше влaст и чине злочине против Срба и Јевреја; иако мањина у Срему, Хрвати (и Немци) врше власт и чине злочине против Срба и Јевреја (и Рома), пљачкајући их у своју корист и корист својих држава. Злочини су масовни, злочини су бестијални. Нацисти и њихови помагачи иду на потпуно уништење Јевреја.

Антинацистичка, антихитлеровска коалиција је још 1943. године Московском декларацијом закључила да ће се нацистички злочини утврдити и злочинци позвати на одговорност. Тако је и у оквиру Југославије АВНОЈ (Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије), на свом другом заседању у Јајцу 29-30.11.1943. донео одлуку о формирању Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Потом су формиране и земаљске комисије за територије 6 југословенских федералних република, као и обласна комисија за Аутономну Косовско-метохијску област и Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини.

Покрајинска комисија формирана је 21. новембра 1944. године, на челу са правником Петром Мијачевићем. У њеном саставу су биле анкетне комисије за три окупациона подручја Војводине, за Банат, за Бачку и Барању и за Срем, као и регионалне поткомисије и тзв. већа статистичара. Сви они су прикупљали податке о злочинима окупатора и њихових помагача на територији Војводине, прикупљали документе из непријатељских извора, саслушавали сведоке злочина и доступне злочинце, који су ухапшени и којима је суђено. Прикупљена је огромна грађа, коју су обрадили посебни ауторски тимови, у виду извештаја и елабората, посвећених посебним групама масовних злочина, злочинима геноцидног карактера.

Правник Рафаел Линкин, Јеврејин, створио је 1943. године израз геноцид, што значи физичко, економско и културно уништење етничких група, који су УН 1946. кодификовале као злочин који не застареве. Злочин геноцида није идентичан са холокаустом европских Јевреја, али је потпуно јасно да је савремено значење израза геноцид последица холокауста. Тога су били свесни чланови Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Југославији, као и Покрајинске комисије за Војводину, када су одлучили да се у оквиру њих формирају посебне анкетне комисије које ће истражити и документовати злочине над Јеврејима. На челу југословенске Анкетне комисије за Јевреје био је др Алберт Вајс, а на челу покрајинске комисије за Војводину био је др Јулије Дохањи.

Иако је рад свих комисија за утврђивање злочина над Јеврејима Југославије био окончан и пре 1948. године, због укидања Државне комисије публиковање сажетка за све републике и покрајине/области у књизи Злочини фашистичких окупатора и њихових помагача против Јевреја Југославије уследило је тек 1952. године. У другом издању ове књиге, 1957. године, објављен је и уводни део на енглеском језику (стр. 1-43) под насловом The Crimes of the Fascist Occupants and their Collaborators against Jews in Yugoslavia. Исте те 1952. године у Сарајеву је Самуел Пинто објавио одговарајући елаборат Земаљске комисије за БиХ под насловом Злочини окупатора и њихових помагача над Јеврејима у Босни и Херцеговини.

Елаборат о страдању банатских, бачко-барањских и сремских Јевреја завршен је и предат Покрајинској комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини 31. децембра 1945. године. Заведен је под бројем 228, а у Музеју Војводине се води у Архивској збирци под ознаком АК 23.410. До сада није објављиван у интегралној верзији.

Елаборат је коришћен од стране државних органа приликом процесуирања одговорних лица за злочине почињене над Јеврејима, као и приликом писања стручних и научних радова на тему страдања Јевреја у Војводини, Србији и Југославији, као и Европи, јер се међу страдалницима са територије Југославије нашло и оних Јевреја који су са дозволом нациста кренули ка Палестини пре 6. априла 1941. године, али због окупације Југославије и пристиглих окупатора, до ње никада нису стигли.

Елаборат је писан на писаћој латиничној машини стране производње, тако да није имала сва слова латинице која је коришћена, што је углавном исправљено. Вероватне су и грешке код имена, немачких, јеврејских, мађарских итд., што би требало утврдити и у неком будућем новом издању исправити. Недостајуће инвентарне бројеве докумената на која су се аутори елабората позивали могуће је утврдити уз додатни истраживачки напор, јер се сва релевантна архивска грађа чува у Музеју Војводине, Архиву Војводине и другим јавним установама овог типа у Београду, а посебно у Јеврејском историјском музеју, о чему ме је обавестила госпођа Војислава Радовановић, директорка ове културне установе. Недостајуће речи у реченици означене су угластим заградама.

Елаборат “Злочини окупатора и њихових помагача у Војводини против Јевреја” користили су многи истраживачи: Павле Шосбергер, Звонимир Голубовић, проф. др Александар Касаш, др Милан Кољанин и други. У новије време значајну књигу о страдању Јевреја Срема у холокаусту објавио је др Младенко Кумовић (издање Музеја Војводине, Нови Сад, 2007). Пажњу заслужује зборник радова са научног скупа Израелско-српска научна размена у проучавању холокауста (издање Музеја жртава геноцида, Београд, 2008). Поменимо студију Теодора Ковача “Банатски Немци и Јевреји”, објављену у часопису Јеврејског историјског музеја (Зборник, 9/2009, стр. 23-88). Књига Јисраела Гутмана и Хаима Шацкера Холокауст и његово значење, у преводу Ане Шомло и Еле Крстић, коју је објавио Завод за уџбенике (Београд, 2010.), има едукативно значење не само за ученике и студенте већ и за све оне којима је недовољно познато значење холокауста.

Холокауст Јевреја у Југославији само је део холокауста европских Јевреја. Тако је и са холокаустом Јевреја у војвођанским областима: “коначно решење” (Endlosung) јеврејског питања -потпуно истребљење. Нацистички окупатори и њихови помагачи у томе су у највећој могућој мери и успели, истребили су 90% Јевреја са наших простора. Оно што ће вам, поштовани читаоче, бити јасно после читања ове књиге, историчар Јаков Талмон (Холокауст и обнова живота) је формулисао на следећи начин:

Никада, од стварања света, није се догодио погром сличан овоме. Није то била експлозија лудачког религиозног фанатизма, нити талас масовног убијања, као ни дивљање разуларене руље опијене победом или вином. Није то била психоза револуције или грађанског рата – што букне и стиша се као олуја. Ништа од свега тога. Већ је “легитимна” влада предала цео један народ убицама које је власт подржавала и организовала у професионалном лову на људе, ликвидирању под једним, само једним условом – да то буде цео народ, да сви буду убијени – мушкарци, жене, старци и деца, здрави и болесни, парализовани – свако; и да не буде никакве шансе да ико од оних што су осуђени избегне своју судбину.

Након што су жртве изложене гладовању, мучењу, презрењу и понижењима да би их сломили, одузели им и последњу трунку људског достојанства и одузели им снагу да се одупру, па чак и жељу да живе, државне снаге су их сакупиле са све четири стране Хитлерове империје и довеле на места где ће бити погубљене, појединачно или у групама, над гробницама које су саме ископале или у кланицама пројектованим специјално за људска бића. Није било судија којима би се већ осуђени могли обратити и тражити правду ни владе од које би тражили заштиту и казну за убице, ни суседа на чију би капију могли закуцати и замолити за склониште, ни Бога да му се за милост помоле.

По свему томе холокауст се разликује од свих осталих масакра, масовних убијања и крвопролића и историји, као што су: уништење поражених племена у стара времена у афричким џунглама, монголски покољ покорених народа, крсташки поход истребљења Албижана у 13. веку, ужаси Вартоломејске ноћи и верских ратова у 16. и 17. веку, погроми Хмељницког из 1648, сељачки устанци и њихово гушење у крви, па и турски покољи Грка и Јермена.

Холокауст се разликује од свих ових ранијих покоља по промишљеном и прецизном планирању, систематском и беспоговорном извршавању без икаквих емоција, са строгом одлуком – ликвидирати све, све, без икакве шансе да се било ко изузме када на њега дође ред да буде убијен – ни у случају да се потчини и прихвати све што се од њега буде захтевало, да се придружи победнику и прихвати његову веру или да буде продат у робље како би спасао живот.

Ово се мора знати и поштовати. Слично су нацисти (немачки, мађарски, хрватски, бугарски и албански) поступали и са Србима. Срби су убијани само из једног разлога – што су православни Срби. То се види и из елабората које сам објавио:

Злочини окупатора и њихових помагача у Војводини – III група маовних злочина: РАЦИЈА (Прометеј и МИД, Нови Сад, 2009),

Злочини окупатора и њихових помагача у Војводини – V група масовних злочина: Акција Виктора Томића и Покретни преки суд у Срему 1942. (Прометеј и МИД, Нови Сад, 2010).

На крају овог предговора желим да се захвалим издавачима, Градској управи за културу Новог Сада на финансијској помоћи, (додуше скромној, али јединој), као и рецензентима, др Ани Френкел, председници Јеврејске општине у Новом Саду, и покојном др Младенку Кумовићу, музејском саветнику у Музеју Војводине, који ми је дао подршку да истрајем на послу приређивања овог издања, као и корисне колегијалне савете. Такође, изражавам захвалност Тањи Вучићевић, која је унела текст у компјутер, Александру Козлици, који је графички уобличио књигу и извршио коректорске исправке у тексту, као и колегиници Јаворки Рачуници, вишем кустосу, на припреми фотографија, из Збирке фотографија Музеја Војводине (МВЗФ) којима се ова књига употпуњује.

Нови Сад, 15. XII 2010.