Аутор: Смиљка Исаковић
Страна: 278
► Остали детаљи

"Есеј, јер баш је о есеју реч, Смиљке Исаковић покадшто саркастично али увек неумољиво, готово по свему, рачуна с остатком, и с оним конкретним слушаоцем који ни Моцарта не може да чује онако како су га слушали, начули и препознавали његови савременици, а о новини још увек казује скептично, унапред искошено, надахнуто, речито, неодољиво."

др Драшко Ређеп

Смиљка Исаковић – "Зубати осмех Макса Графа"

"Рекла бих – није лако бити не само музички, већ и сваки други критичар. Није ту у питању лакоћа доношења одређених закључака, оцена и процена, већ је реч о једној моралној одговорности коју сваки критичар мора да носи у себи. Смиљка Исковић својој књизи ''Зубати осмех Макса Графа'' бележи чак да је бити музички критичар веома незахвално. И јесте. Али разлог томе не треба тражити у претходно поменутом, већ у чињеници да већ кад уђете у концертну салу сви вас гледају у стилу "Ево је ова“, као да сте светско чудо, а уметник после концерта пита: ''Ко је од критичара био?'' Е ту негде између "Ево је ова“ и ''Ко је од критичара био?'' гради се и каријера једног уметника који је на сцени, а који и не може да егзистира ако нема коментара о ономе што уметник ради, а то су критике критичара, тих хроничара извођаштва и музичких догађаја у једној културној средини. Пред нама је књига, збирка критика насталих током читавог једног низа година којима се Смиљка Исковић бави критиком, а којом је почела да се бави, како је и сама написала у предговору за ову књигу, из ината, да би једном младом и надобудном песнику и драматругу показала, да ми музичари, нисмо неписмени, како је он тврдио. Читајући ову књигу морам рећи да сам често помислила да Смиљкини уредници мора да су били веома храбри када су је ангажовали да за њихове новине пише музичке коментаре, не зато што Смиљка не поседује професионалне квалитете за тако нешто, већ напротив, зато што је веома образована, бритка, што се не брине превише, или можда уопште, шта ће неко други да каже и што је, пре свега правдољубива и није емотивна, под чим подразумевам да нема своје пулене којима, већ по инерцији, пише сентименталне критике. Ако се питате да ли је музичари воле, не знам шта бих вам одговорила, али сигурно знам, да су њене оцене концертних наступа тачне, прецизне, објективне, поетичне, и да указују на критичара широког образовања и интересовања. Зато критика Смиљке Исаковић није само пука критика, већ кратка сторија о једном тренутку, који није само концерт, иако је концерт повод за настанак текста, већ је то новинарски кроки у коме се повод ставља у контекст историје, било савремене или неких прошлих времена, и у контекст уметности у сваком смислу, што посебно даје печат критикама Смиљке Исаковић. Иако први наслов почиње сентенцом Макса Графа која је и обојила целу Смиљкину књигу (стр. 11):'' Музичка критика се родила као борац и само тако може опстати у пуној снази. Без духа борбе, музичка критика је налик безубом лицу које се смеши'' , рекла бих да прави почетак лежи у ауторкином Предговору у коме каже: (стр. 9)'' Посвећујем ову књигу – хронику својим изузетним родитељима и баки, који су ми удахнули љубав према писаној речи, оплеменили мој живот књигама, научили ме да је реч убојитија од мача, као и њиховим колегама, новинарма, у чијем са друштву расла, и где се и дан – данас осећам својом. Посвећујем је и својој другој половини, мојим колегама музичарима, са којима сам делила добро и зло у тешкој борби за уметнички интегритет и опстанак. И свима онима који су ме добронамерно пратили и подржавали на овом дугом и тешком путу на оба колосека''. Сви ми који познајемо Смиљку Исаковић не само као сјајног чембалисту и као критичара, него као човека, друга и пријатеља, када читамо њене критике, чак и да не знамо да их је она потписала, у самом начину говорења препознаћемо је. Интересантно је да, када сам први пут прочитала ову књигу, а враћала сам јој се у више наврата из различитих разлога, схватила сам да, што сам већ и знала, да Смиљка није међу онима који често мењају мишљења. Напротив. Њен енергични став, који је препознатљив и у критикама, али и у приватном животу, њени назори о човеку, животу, породици, раду, уметности – све то нераскидиви је део Смиљкиног уметничког бића у сваком смислу, а потиче управо из цитата који сам навела, а који је везан за њену породицу. Код Смиљке ћете одмах знати да ли вас воли или не. Такође, и да ли сте је одушевили као уметник интерпретатор или не. Смиљка пише веома присним језиком. Понекад имате утисак да све извођаче о којима говори одлично познаје иако из самог контекста критике закључујете да то ипак није тако. У чему је ствар? У томе да Смиљка у својим критикама демистификује уметника, и ми, који често на поједине концерте идемо са великим уметничким страхопоштовањем, пред собом не видимо уметника, већ човека у уметности, са свим његовим врлинама и манама, које нам не нарушавају ужитак слушања, већ, напротив, поједностављују мистицизам интерпретације. Понеке од критика у себи садрже и мала музиколошка промишљања, али и ироничне закључке критичара и то на сопствено време у коме и сви ми живимо. Веома су интересантне критике у којима говори о чембалу. Када читате Смиљкину књигу, немате утисак да време пролази. Или вам оно прође веома брзо, јер страница, за страницом, дружите се са највећим светским и домаћим уметницима, а међу најинтригантнијима су оне које припрадају групи под називом ''Зубати осмех''. Међутим, треба знати да критичари и сами нису одушевљени да пишу лоше критике, а и уметници не воле да се лоше критике памте, али ова књига је чувар и неких од њих. Из групе ''Носталгија'' издвојила бих текст ''Има наде за све'' из више разлога: прво зато што је то текст о концерту ученика музичке школе ''Мокрањац'' , а друго зато што је Смиљка Исаковић професор у тој школи и интересантно је прочитати како један професор-критичар пише о својим ђацима. Ова књига завршава се са два предивна текста '' Како је дрво постало музика'' и ''Шта је видела Мала Сирена на лепом плавом Дунаву'' и рекла бих да су ови текстови прави пример како музика на један специфичан начин може да уђе у наше ухо, а да ми тога и не будемо свесни. Књига Смиљке Исаковић ''Зубати осмех Макса Графа'' права је ризница информација. То је и музичка слика Београда, Београђана, концертне публике, организатора музичког живота, извођача, али и слика бројних, рекла бих, неправди, са којима се ауторка баца у коштац, не желећи да као ној загњури главу у песак, већ да на светлост дана изнесе све оно што јој на уметничком срцу лежи. Колико јој је то доброг донело мораће сама да извага, али сам сигурна да је својим критикама покретала културну јавност да почне да мисли на другачији, не стереотипан начин. У томе је и јесте посебан квалитет Смиљкиних текстова, које радо препоручујем вашој пажњи."

мр Александра Паладин

Београд, 28.02.2008.