Пре пола миленијума – у специфичним историјским околностима, а вољом политике и интереса – забачен, безвредан и скоро ненасељен Жумберак препуштен је посебној, различитој, непожељној и од почетка „презреној“ верској и етничкој групи названој ускоци. Они су у Жумберку вековима давали живот и удахнули му душу исписујући и своју и његову историју, да би га средином друге половине деветнаестог века, после укидања Војне крајине, почели напуштати. Процес исељавања је при крају, жумберачких ускока је остало још мало, само остаци њихових остатака, и сутра их неће уопште бити.
Од досељавања, Жумберак и његови ускоци су једно. Створена је ту посебна животна, историјска и културна симбиоза човека и тла па ако живота у Жумберку и јесте остало још мало, „ускочке душе“ је у њему несразмерно више.
Ова књига се не бави само објективним околностима, оним што је историографски „објективно“ условљено, што је морало да буде па је и било, него је све то и оквир за разматрање субјективних аспеката – вишевековне колективне фрустрације и интимног доживљавања бруталних и перфидних притисака којима су жумберачки ускоци били изложени, с циљем да их се негира у верском и етничком погледу, да се „измени“ њихово порекло и цивилизацијско биће.
Како су се на ускочку душу одражавале глобалне разлике и супротности, то је историјски и цивилизацијски важно питање. Све је већ урађено и све се већ догодило, ништа не можемо променити, али можемо и морамо трагати за истином.