Аутор: приредила Александра Нинковић Ташић
Страна: 655
► Остали детаљи

За децу скупљено благо - одломци о одрастању из биографија Миланковића, Тесле и Пупина које је приређивач Александра Нинковић-Ташић зачинила њиховим цитатима, а сликар Милан Туцовић сликама и цртежима.

Звездоброј је стара српска реч која се могла чути у Врању и његовој околини. Значи надарено дете – оно које гледа у звезде.

Место с погледом ка звездама је оно место са ког су сви бриљантни умови српске науке кренули да се пењу лествицама знања. Посматрајући током ведрих ноћи звездани свод, нису развијали само свој ум, већ и личност. Постајали су добри људи.

У њој живе приче о три дечака: Михајлу Пупину, Николи Тесли и Милутину Миланковићу.

Ово су комадићи прича које су сами записали када су постали велики. Када су учинили овај свет бољим местом, остављајући запис о својим суперхеројима и о свом детињству, као о највећој снази која их је водила кроз живот.

Предлажем да упашете омиљену мисао Михајла Пупина: Где је воља, ту је и умеће, да загризете једну од две намирнице које је Никола Тесла сваки дан јео, или јабуку или целер, и да пронађете песму коју је Милутин Миланковић највише волео: "Марко Краљевић и Муса Кесеџија", и да вам буду близу. Тако наоружани можете кренути у откривање и сазнање. На узбудљив пут који су нам звездама осветлили Михајло, Никола и Милутин.

Александра Нинковић-Ташић

Михајло Пупин каже да ни Никола Тесла ни он не би постигли ништа у животу да као дечаци нису били загледани у вечно, звездано небо над собом. Али, додаје: „У градовима су звезде мале и далеко су, не могу се дохватити.“ И зато истиче да морамо замолити природу за помоћ.

Ово је чаробна књига, од које се постаје бољи и већи. Свака реч у њој је истинита и свака је написана да помогне младом човеку да пронађе прави пут.

Због тога ћу вам рећи да је она златни путоказ. Важи за свако доба, мами осмех и радост сваког срца, али постаје чаробна само у рукама детета.


Звездобројци 2, нова књига и наставак књиге Звездобројци, коју је приредила Александра Нинковић Ташић. У књизи о свом животу говоре Руђер Бошковић, Јован Цвијић, Атанасије Николић и Иван Ђаја.

Звездобројци 2 буде не само успавано наслеђе, већ су и необичан путоказ ка животу вредном живљења.

У центру већине прича – захвалност према мајци, или Светом Сави, или као у Ђајином случају – према песнику.

Пише Ђаја да је као дечак ходао са својим учитељем када сретоше једног старог човека. Тај старац помиловао је умладог Ђају, а учитељ му рече да одрецитује последњу песму коју су учили. Пошто мали ђак то учини, каже му учитељ сада Иване, пољуби овом чики руку.

Питао сам мог учитеља, ко је био човек коме пољубих руку. Он је, рече ми учитељ, написао ту песму коју си одрецитовао. То је био Јован Јовановић Змај.

И ето, каже Ђаја, од тада до данас ја жалим што му не пољубих обе руке.